Mitrovdan's Souls' Day November 4th, 2006 - Prizren (Kosovo and METOHIA) / Mitrovdanske zadusnice, 4. novembar 2006. Prizren

An Annulment of Republic of Srebian Krajina 5th August 1995 - 5th August 2006

On the Revival of Euro centrism

"Politics is a job"

Lord Salisbury

After the ethnic cleansing of the Serbs in Croatia, Bosnia-Herzegovina, and Kosovo and Metohia, after the first war in the history of the European Union, i.e. the punitive expedition by 19 states against the Serbs in 1999 - to the chronicler is left little more than to, in a peace that is just a continuation of war, record instances of the duplicity and hypocrisy of Euro-Atlantic civilization. The fact that the heroes of Euro centism aren't just personalities of a punishably low moral level but devoted racists as well, is confirmed by the observation of New York Times correspondent David Binder, who writes that "Serbia has become an object of repulsion in the international community, even hate. On the political-intellectual global axis, which runs from Paris to London, to Washington and New York, all the way to Hollywood, the anti-Serb sentiment is equal to or even greater than the one directed against Nazi Germany."

Even though it wasn't at war with any member of the NATO alliance, the enlightened barbarians bestially bombed Serbia, dismantled its ethnic-historical territories and applied a program of annihilation to the Serbian nation. The Euro-Atlantic political lobby (before all Germany, the U.S. and the Vatican) is the most responsible for the dismemberment of Yugoslavia (1991), the economic sanctions of the E.C. and the UN against Serbia and Montenegro within the framework of the third Yugoslavia (1991 and 1992), the massacres of Yugoslav Army reserves in Karlovac and Sarajevo (1991 and 1992), massacres of indigenous Serb populations in Croatia in zones protected by UN peacekeeping forces (1992, 1993 and 1995), the killing of 12 babies in Banja Luka (1992), the abrogation of the Lisbon Agreement (1992) and the breaking out of war in Bosnia-Herzegovina (as testified by political analyst Sir Alfred Sherman).

The same actors are solely responsible for the restructuring of the NATO alliance (1991), which has transformed from a defender of the peace to a threat to global peace, for the decision of the E.C. to recognize the sovereignty of Slovenia, Croatia (1992) and Bosnia-Herzegovina (without the consent of the constitutive Serb people), for the permanent demonization of the Serbs (from 1990), for violating the arms embargo (1991) and the logistical support given to all sides in the war against the Serbs, for the even harsher sanctions imposed by the Security Council (1993), for the establishment of the ad hoc military tribunal in The Hague (1993), for the concealment of the joint crime against the Serbs, which was confirmed by Richard Holbrooke's smug statement to the BBC: "I realized that the Tribunal... is a very valuable weapon... and we used it to justify everything that followed." The Euro-Atlantic political mercenaries are, undoubtedly, the main criminals that carried out the ethnic cleansing of the Serbs in Croatia and the destruction of the Republic of Serb Krajina (1995), followed by the administrative extinguishing of post-Dayton Republika Srpska (from 1996), the drive to push Montenegro out of its union with Serbia (from 1999), the recognition of the right of the Albanian terrorists to an independent Kosovo (1999), and the stoking of ethnic tensions among the Hungarians and Croats in Vojvodina, the Vlachs and Roma in Serbia, the Albanians in the Vranje Basin (Presevo Valley) in Serbia and the Muslims in Serbia's Raska region.

Moreover, the Euro-Atlantic lobby bombed Republika Srpska in 1995, with depleted uranium projectiles, which it also used in the military aggression against the Serbs in 1999. Rejoicing in the celebration of might-makes-right, i.e. the military campaign cynically named "Merciful Angel" and the military destruction (1999) of Serbia's infrastructure and the collateral damage whose victims were schools, churches, factories, day-care centers, TV stations, and civilians, especially children - at the proposal of the Government of Tony Blair and with the blessing of Queen Elizabeth II, England crowned Javier Solana, the NATO Secretary-General, with the title of Knight of the most prestigious British Order of St. Michael and St. George.

The leading European states have, under American diktat, trampled all rights in this crusade, demonstrating that, for them - the prisoners of a hegemonistic biography - the right of power is equal to the power of right. With a special kind of passion, following the American political program, since the summer of 1999, the Europeans have, along with the Americans, supported Albanian-Muslim atrocities against Christian Serbs and the destruction of monasteries, cemeteries and churches in Kosovo and Metohia - just as earlier, in the same way, they encouraged the joint attack of the Catholics in Croatia and the Muslims in Bosnia against the Orthodox Serbs. That is perhaps the reason why the prominent Byzantologist Steven Runciman

described the campaign against the Orthodox Serbian nation and the NATO armada's aggression against Serbia and Montenegro as "the last act of Western barbarism against Eastern Christianity."

American totalitarian policy, which views the world in terms of cooperative "human and natural resources" harnessed into the ever-increasing prosperity of Washington's "national interest," has found an ideal partner in its European ally - just as it has found in the Papal Empire its most impassioned propagator. Imprisoned by its own biography, it was natural for the American frontier aristocracy to program the disintegration of communist Yugoslavia and support the secessionism of Tito's former republics. To be sure, in its vassal-like association with America, the European elite recognized its political chance to exchange its lost political compass for a revitalized neo-conquista. That's why the Serbs, as a historical nation, had to pay a big price, having become an obstacle to the dynamically initiated globalistic recomposition of the world.

Marked for execution and historical death (it was back in 1909 that Vladan Djordjevic, in his work "Die serbische Frage," revealed the European sentencing of Serbia to political death), from the very beginning of the deliberately caused Yugoslav crisis and the break-up of "Titoslavia," the Serbs have been subjected to demonization and a planned economic, military, psychological and media genocide. Like a true American democrat, U.S. Secretary of State James Baker drew up new borders for the Serbs in 1991 - corresponding to the borders of Serbia before the Balkan Wars, while Lawrence Eagleburger, former U.S. Ambassador to Belgrade, like a true American humanist, declared that "Serbian children won't smile for the next 50 years."

But in the era of the mediocre Western Christian civilization and a deformed political ideal, the question of the meaning of truth, even if it should not survive in the kingdom of political freedom, cannot be denied in the kingdom of spiritual freedom. For this reason, this writer is refraining in advance from the illusion of seeking the truth where it has already taken on the characteristics of lies. Especially not in anti-Christian Europe which, at the end of the XX century, tried to cleanse its malignant past in order to (following its aggressive experimenting on the Serbs between 1991 and 1999) carry out an inverted project in the XXI century: to perform a de-Nazification of the victims. That's why, in the name of its current political interests, Europe hypocritically invalidated the truth uttered by Simon Wiesenthal, even though this truth has lost nothing of its factual convincingness: "the crimes committed against the Serbs on the part of the fascists, the Croatian Ustashe, in the infamous Jasenovac concentration camp, must be revealed - for they are crimes equal to those committed against the Jews during the Holocaust." On the other hand, Europe has already erased from its memory the fact that it committed three aggressions against the Serbs in the XX century alone.

Lastly, it would be absolutely irresponsible to seek the virtue of truth in post-Christian America. Thus, I underline: the awash-with-hypocrisy-and-corruption American Congress is not the place for preserving truth and justice, just as the blackmailed UN is not the center of global arbitration - especially since the U.S. regularly initiates its military actions without UN approval. By co-opting Germany, this institution has invalidated the reasons for its founding, especially having in mind that Germany, in violation of its own constitution, was an active participant in the war against the Serbs in 1999.

After all, didn't Bertrand Russell once say that "the love for the truth in America has been eclipsed by the spirit of commerce."

(Excerpt)

© Predrag R. Dragić Kijuk
Europe Versus Europe

Letter to the Associated Press Worldstream and the Calibre Macroworld

Dear Sirs,

Calibre Macroworld republished news entitled "Orthodox church in Croatia opens new museum after the old one was destroyed during the war" provided by Associated Press Worldstream, today at 9:29 AM
(http://calibre.mworld.com/m/m.w?lp=GetStory&id=199222441)

I am writing to you, asking to correct some false information (in bold) provided in this news.

ZAGREB, Croatia-Thirteen years after its museum was blown up during the 1991 Serbo-Croat war, the Croatian Orthodox Church put its icons, manuscripts and other works of art on show Thursday at a new location in Zagreb.

"Like the Phoenix, this exhibit has now been reborn from the ruins of the war," said Bishop Jovan, the head of the Orthodox Church in Zagreb.

Dear colleagues, there is no so called the Croatian Orthodox Church.

During WWII, Nazi Croatian Ustasha regime declared a law on Croatian Orthodox Church in 1943 (formed in 1942, dissolved in 1945), to preserve racist theses of A. Starcevic and J. Frank on so called "Croatians of Orthodox faith" (read: Serbs). That was one more way to decline Serbs in Croatia.

For your information: during the WWII Croatian Ustashe annihilated more than 600,000 Serbs only in one of the concentration camps - Jasenovac and more than 1,000,000 Serbs, Jews and Roma people in (Independent State) Croatia entire.

In last 10 years Croatian New-Age regime in accordance with Franciscans in Croatia (and Vatican) are willing to "rebirth" this spooky organisation, and separate Serbs from their faith, converting them not only to the "Eastern Orthodox," but to change their national name, to so called "Orthodox Croats."

Also, His Grace Bishop Jovan is the Metropolitan of Zagreb and Ljubljana Diocese of the Serbian Orthodox Church, as same as a reopened museum is the Museum of the Serbian Orthodox Church.

The facts are: Today in Zagreb the Serbian Orthodox Church in face of its Metropolitan of Zagreb and Ljubljana Diocese, His Grace Bishop Jovan, reopened the Museum of the Serbian Orthodox Church.

The former Museum of SPC (SOC) was brunt down in centre of Zagreb in 1991 by still unknown hooligans, in spite that Zagreb was not a space of "war"-operations.

So, the icons, manuscripts and other works of art on show belong to the Serbian Orthodox Church's Museum in Zagreb.

All these facts are well known, so, you can use any common available source to verify my claims (even Wikipedia is almost correct in this matter). Or, you can read broadcasts of Croatian newspapers on internet which confirms my statements.

Being a fan of AP reporting I am finding my selves very disappointed with this offensive way of reporting from one of the most important events after more than 10 years of unblessed relations in the Balkans.

Admire to read AP News with trust again, I am expecting to find out this badly news corrected.

Best regards,

angelina markovic

Co-president of German –Serbian Commission for the Consistent Application of International Humanitarian Law and the Dignity of Justice by Foundation of Truth.

P.S. I am forwarding this letter to the Calibre Macroworld to.

The original news-wire follows.


http://calibre.mworld.com/m/m.w?lp=GetStory&id=199222441

Orthodox church in Croatia opens new museum after the old one was destroyed during the war

Released : Thursday, June 08, 2006 9:29 AM

ZAGREB, Croatia-Thirteen years after its museum was blown up during the 1991 Serbo-Croat war, the Croatian Orthodox Church put its icons, manuscripts and other works of art on show Thursday at a new location in Zagreb.

"Like the Phoenix, this exhibit has now been reborn from the ruins of the war," said Bishop Jovan, the head of the Orthodox Church in Zagreb.

He added that the "rich and painful history" of the works exposed there should "serve the peace and the rapprochement" between primarily Roman Catholic Croats and Orthodox Serbs.

Croats and Serbs fought a bloody war in 1991, when the minority Serbs rebelled against Croatia's secession from the former, Serb-dominated Yugoslavia. The war ended in 1995, when Zagreb recaptured the areas the rebels seized in 1991.

As the war raged on, unknown attackers planted a bomb in the Serbian Orthodox Museum in Zagreb, causing extensive damage to the building. Rescued works of art had until now been kept in the church's vaults.

Croatian Culture Minister Bozo Biskupic attended the opening of the new museum in downtown Zagreb, saying that the Croatian government "cherishes the cultural achievements and heritage of all of its minorities."

Even though tensions between Serbs and Croats persist, relations have vastly improved in the past few years. The Croatian government also is trying to boost its protection of minority rights, one of the conditions for its desired membership in the European Union.

THE SUFFERING OF THE SERBS IN SARAJEVO Kazani, 1991 -1993 (7)

INDICATIONS ABOUT PERPETRATORS:

I.Topalović Mušan, called "Caco", commander of the "elite company" of the 10th brigade of the so-called Army of BiH,

2.Seferović Samir, called "Čeble", age around 30, worked in the "Neretva" company before the war, commander of the 10th mountain brigade, charged with the murder of six Serbs,

3.Delalic Ramiz, called "Ćelo 2", deputy to Mušan Topalović, as a commander of "the 9th mountain brigade" of the Army of BiH together with Topalović took part in the persecutions and killings of the Serbs in Sarajevo. Now he is the owner of the pizza restaurant in the former shop "Sweet Corner" in Baš-čaršija,

4.Abduli Ramo,

5.Alibašić Asif, member of the 10th mountain brigade of the so-called Army of BiH,

6.Bejtic Samir, born on 14th January, 1969 in Gra-čanica, son of Rama, living in Sarajevo, 36 Džeka St.,

7.Gežo Osman, born on 13th December, 1959 in Sarajevo, son of Musafa, living in Sarajevo, 26 Bostariči St., member of the 10th mountain brigade of the so-called Army of BiH,

8.Doric Ekrem, member of the 10th brigade of the so-called Army of BiH,

9.Dragolovčanin Idriz from Sjenica, had a position in the Patriot League, member of the 110th brigade of Mušan Topalović. He killed many Serbs and threw them into the pit at the place "Kazani", below Trebević,

10. Žiga Sabahudin, member of the 10th mountain brigade of the so-called Army of BiH,

11. Žiga Samir,

12. Jusović Amir called "Fifa",

13. Kadić Esad,

14. Kadić Sejo, called "Guz", member of the 10th brigade of the so-called Army of BiH,

15. Kapetanović Emir, member of the 10th mountain brigade of the so-called Army of BiH,

16. Kapetanović Samir, member of the 10th mountain brigade of the so-called Army of BiH,

17. Kapetanović Sead called "Čupo",

18. Kubat Zijo, member of the 10th mountain brigade of the so-called Army of BiH,

19. Kubat Sejo, member of Topalović's headquarters,

20. Kulenović Haris, member of the 10th mountain brigade of the socalled Army of BiH,

21. Ljubović Samir, called "Mićo", member of the 10th brigade of the so-called Army of BiH,

22. Narandžić Nermin was in prison at the beginning of 1996,

23. Numić Haris, called "Hare", born on 12th August, 1964 in Sarajevo, son of Nedžad, living in Sarajevo 3 VI Proleterske brigade ST., member of the 10th mountain brigade,

24. Osmanović Suad, from Sarajevo, son of Osman, member of the 10th mountain brigade of the so-called Army of BiH,

25. Pecar Senad, deputy to Topalović, now the colonel of the Army of BiH,

26. Raonić Muhidin, member of the 10th mountain brigade of the so-called Army of BiH,

27. Raonić Senad, called "The Duisguising", member of the 10th mountain brigade of the so-called Army of BiH,

28. Raonić Fahrudin, member of the 10th mountain brigade of the so-called Army of BiH,

29. Sadović Ismet, born on 29th March, 1964 in Bitola, son of Hamda, living in Sarajevo, 56 November 6 St., member of the 10th mountain brigade of the so-called Army of BiH,

30. Sarija Miralem, guard in the Central prison and "Viktor Bubanj", taking part in Topalović's actions in his free time,

31. Sejo, called "Troguz", killed 58 Serbs,

32. Selal Mevludin, member of the 10th mountain brigade of the so-called Army of BiH,

33.Tadić Senad,

34. Tendžo Omer, member of the 10th mountain brigade of the so-called Army of BiH,

35. Topolović Emir,

36. Topalović Džemo, member of the 10th mountain brigade of the so-called Army of BiH,

37. Turčalo Meho, member of the 10th mountain brigade of the so-called Army of BiH,

38. Tucaković Esad, called "Eso", member of the 10th mountain brigade of the so-called Army of BiH, commander of the sniper company,

39. Haračić Senad, born on 20th June, 1963 in Sarajevo, son of Fadilo, living in Sarajevo, 6 Hriste Botev St., member of the 10th mountain brigade of the so-called Army of BiH,

40. Hasić Esad, member of the 10th mountain brigade of the so-called Army of BiH,

41. Hasić Senad, member of the 10th mountain brigade of the so-called Army of BiH,

42. Hatić Alen, member of the 10th mountain brigade of the so-called Army of BiH,

43. Hatić Nermin, pre-war criminal, was in the Central Prison in Sarajevo at the beginning of 1996,

44. Hodžić Armin, born on 16th February, 1973 in Sarajevo, son of Sead, living in Sarajevo, 2-a Mujkanović St., member of the 10th brigade of the socalled Army of BiH,

45. Hodžić Nihad, member of the 10th mountain brigade of the so-called Army of BiH,

46. Hodžić Husein, member of the 10th mountain brigade of the so-called Army of BiH,

47. Hukelić Ertan, called "Eso" and "The Marble" who had an artificial eye, and took part in the killing of the Lavrijev family,

48. "Čipša",

49. Čolak Refik, member of the 10th mountain brigade of the so-called Army of BiH,

50. Školić Đurđica, born on 27th April, 1951 in Kutina, daughterof Đura, living in Sarajevo, 1/2 Alifakovac St., was a member of the 10th mountain brigade of the so-called Army of BiH.



(COMMITTEE FOR GATHERING OF DATA ON COMMITTED CRIMES AGAINST THE HUMANITY AND THE INTERNATIONAL LAW 02 op: 117/96, Belgrade, 22nd September, 1996)

Српска породична библиотека

Један од најзначајнијих подухвата у историји српске културе.

Сакупљено културно благо српског народа из 12 области живота: књижевност, вера, историја, наука, уметност, српско село, град, задужбинарство, просвета и култура, друштвени живот, здравство, законодавство, спорт.

Србима којима је стало до очувања духа предака и будућности наше деце.

Циљ:
Очување блага српске културе
Очување духа наших предака
Допринос култури Европе

Издавачи:
Фонд истине о Србима,
БИГЗ Puclishing d.p.
Епархија Врањска
наруџбеница *.pdf 678 kb

Савет СПБ
1. Матија Бећковић, академик
2. Предраг Р. Драгић Кијук главни уредник СПБ
3. Благота Жарковић
4. Владета Јеротић, академик
5. Проф. др Радмила Маринковић
6. Проф. др Матеја Матејић
7. Проф. др Вук Милатовић председник савета СПБ
8. Проф. др Никола Моравчевић
9. Проф. др Станислав Никић секратар редакције СПБ
10. др Тиодор Росић

Књиге су луксузно опремљене, у чврстом повезу, са златотиском и симболом СПБ, налазе се у заштитној кутији. Свака књига садржи предговор истакнутог познаваоца материје / дела, аутора.

Прво коло
1. Свето писмо Новог завета
2. Стефан Првовенчани: Житје Св. Симеонa
3. Српски витезови – епске народне песме
4. Павел Јозеф Шафарик: О пореклу Словена

5. Петар Петровић Његош: Горски вијенац

6. Лаза К. Лазаревић: Приповетке
7. Јован Дучић: Верујем у Бога и у српство

Свако коло се испоручује у комплету. Седамдесет књига српских аутора и странаца у десет кола првог года. Свако коло има седам књига.

Особеност СПБ

– Временска свеобухватност

од најстаријих времена до данашњих дана.

– Просторна свеобухватност

из свих простора где су живели и живе Срби.

– Национална свеобухватност

Срби православци, католици, мухамеданци.

Вредна, забрањена и негирана дела.

---

Како до СПБ
1. ПРЕНУМЕРАНТИ претплатници за себе, родитеље, децу,

2. ДАРОДАВЦИ својој школи, селу, манастиру, библиотеци

3. УДРУЖИВАЊЕМ читалаца - за своју библиотеку, ђачких родитеља - за школу, верника - за манастир, цркву.

4. НАГРАДА за постигнуте успехе, за подвиг, за испраћај у мировину

5. ЗАДУЖБИНАРСТВО даровање за СПБ без услова

Сви који на било који начин дају допринос СПБ, очувању и ширењу српске културе, биће записани у СПБ у знак захвалности српског народа.

Цена првог кола
145 евра, у динарској противвредности
170 евра за иностранство
Испорука књига двадесет дана по приспелој претплати

наруџбеница *.pdf 678 kb

THE SUFFERING OF THE SERBS IN SARAJEVO Kazani, 1991 -1993 (6)

TESTIMONIES OF WITNESSES

Witness 479/96-27, who was in the Sarajevo concentration camps from April 1992 until January 1996, with the exception of his being free for only a month at the end of 1994, testifies:


"...While I was staying in the "Viktor Bubanj" and the Central Prison I happened to spend some time in cells with the members of the so-called 10th mountain brigade com-

manded by Mušan Topalović called "Caco". Among them were Nermin Hatić, Alen Hatić, Sejo and Zijo Kubat, Sejo Kadić and Nermin Narandžić.

For some time these persons thought that I was a Moslem and that I was in prison as a criminal, so, in my presence, they talked freely about their crimes they had committed against the Serbs. They talked that they had taken part in the butchery of the Serbs in Sarajevo in large-scale and they had thrown their corpses at the place called "Kazani", on the slopes of Trebević.

I was taken to hard labour with some of them. On one occasion, when I was digging a canal for electrical installation on the slopes of Trebević with Alen Hatić, he showed me the pit where they had thrown the corpses of the Serbs. I can point out that place even today. He said that that was only one of the places they had thrown the corpses of the Serbs.

During those talks I had the impression that they competed in saying which one of them had committed more crimes. They said that they had usually slaughtered people. They would throw earth over the heap of corpses, and then a layer of new corpses.

Sarija Miralem was one of the guards of the Central Prison and the concentration camp "Viktor Bubanj". He was also a member of Topalović's armed group and a commander of one of their units. He had participated in the crimes against the Serbs in his free time, when he was not on duty in the prison. While they were staying in prison, Sarija was a guard and together with them commented on his participation in the crimes in my presence. He still is employed as a guard in the Central Prison.

They said that Topalović's deputy, Senad Pecar had personally taken part in their crimes, was not arrested and who is now in Sarajevo and is a member of the Moslem army with the rank of colonel.

I also heard these persons talking about the 9th mountain brigade under the command of Ramiz Delalić "Ćele", a well-known killer of Nikola Gardović, also having

taken part in the persecution and the murdering of the Serbs in Sarajevo.

Delalić had personally participated in the programmes of the Sarajevo television where he publicly boasted of his participation in the murder of Nikola Gardović. He was a guest in the television programme together with Minister of the Interior, Jusuf Pušin. They even hugged..."


(COMMITTEE FOR GATHERING OF DATA ON COMMITTED CRIMES AGAINST THE HUMANITY AND THE INTERNATIONAL LAW 02 op: 117/96, Belgrade, 22nd September, 1996)

Прочитајте више: „Политика римских папа у 20. веку“

„Политика римских папа у 20. веку“

аутор: Карлхајнц Дешнер
издавач: Фонд истине о Србима
ISBN: 86-85153-00-X
Више о књизи

• Пије XI (1922-1939)

ЗАКЉУЧЕЊЕ КОНКОРДАТА С НЕМАЧКИМ РАЈХОМ

.... да би се „између Свете Столице и Немачког Рајха
постојећи пријатељски односи учвршћивали и унапређивали..."

Преамбула конкордата

Након што је фирер добио фирерово, морао је такође и папа да добије своје. У беспримерном темпу који је био „несумњиво политичко ремек-дело" Хитлерово603 конкордатски преговори су приведени крају,604 и прелати су примили оно што им је деветнаест кабинета Рајха пре Хитлера ускраћивало. (Конкордати с Баварском, Пруском и Баденом остали су при том на снази, допуњени су а поврх тога су обухваћене и оне немачке земље које до тада нису имале никакве погодбе с Римом.)605 Врх светске цркве журио се преко сваке мере. Упркос свим обичајима папа и Пачели су за неколико дана и то за време свечаности Велике недеље и Ускршњих празника, израдили текст уговора који би се, иначе, радио годинама.606 Чак је Чак је углавном игнорисан и немачки бискупски ординаријат; очигледно није било двоумљења у погледу Хитлеровог тријумфа „када је курија више веровала њему него својим сопственим бискупима".607 Само је ближе укључнла надбискупа Гребера, присталицу националсоцијалиста, који је наводно и формално гурао на брзо закључење.608 Никакво чудо да је Хитлер његову „делотворност" признао на првом месту међу свим немачким бискупима и „с особитом захвалношћу".609 И Папен је такође стекао заслуге - за фирера и „Свету столицу" према којој је као мешетар био веома предусретљив.610

У Ватикану су 20. јула 1933. Еуђенио Пачели и вицеканцелар Франц фон Папен потписали уговор, „тај јединствени светскоисторијски успех Ваше владе", како гласи у једном меморандуму немачких бискупа Хитлеру. А 10. септембра исте године размењене су ратификационе повеље.611„LA Croix“, новине француских католика, оцениле су општенемачки конкордат као највећи црквенополитички догађај после Реформације.612 Као код скоро свих конкордата (в. стр. 255) већина чланова (скоро две трећине) била је у корист цркве, којој су учињени одлучујући уступци, између осталог и у погледу верских и приватних школа као и религиозне наставе, при чему је она, наводгго обећала да ће неговати „васпитање у родољубивој... свети о одговорности... исто онако како се то ради у целокупној осталој настави" (чл. 21).613 Такође се морало сваке недеље и прака, у продужетку главне службе Божје, молити за „добробит" нацистичке Немачке (чл. 30), бискупи су били дужни да „Пред Богом и на света Еванђеља..." положе заклетву верности и да „спречавају" по могућству „сваку штету" по Трећи Рајх (чл. 16). Најзад је Хитлер добио признање „члана о деполитизацији", забрану партијско-политичког деловања духовницима и редовницима, што је захтевао као conditio sine qua non, потом, између осталог и ограничење католичке низоване делатности.614 На тај начин је политички католицизам још више развлашћен.

Али, важнији од сваке појединости за Хитлера био је конкордат као такав. Уосталом, то је био једини од његових меродавних спољнополитичких уговора који је преживео фијаско Немачке и још данас представља важеће право у Савезној Републици. Није случајно да је он једва ком другом уговору поклонио сличну пажњу. То је био његов први међународно-правни контакт. И закључен са папом! „Свети отац", потврдили су сви немачки бискупи Хитлеру 20. августа 1935. и ту чињеницу ваља запамтити, тиме је „на јединствен начин утемељио и уздигао морални уплед Ваше личности и Ваше владе"; што је Хитлер с правом славио као „признање без реверви" и неописив успех".615 (Треба упоредити значај конкордата из 1801. године за Наполеона.) То је било, клицао је „Völkischer Beobachter", огромно морално снажење националсоцијалистичке владе Рајха и и њеног угледа".616

Али такозвана Света столица, како данас потврђује један католик, била је ово „у ствари укалкулисала".617 Наравно није она, Бог зна, по први пут, постала пријатељ егзорбитантних злочинаца и чак њихов првии најбољи пријатељ. Јер, „Папа Пије ХI, изјавио је у једној проповеди 1936. нико други до кардинал Фаулхабер, „је као први суверен иностранства у општенемачком конкордату закључио с новом владом Рајха један свечани уговор, вођен жељом да се 'између Свете столице и Немачког Рајха постојећи односи учвршћују и унапређују'."618 „У стварности", рекаоје Фаулхабер, „папа Пије XI је најбољи пријатељ, а на почетку је био чак и једини пријатељ новог Рајха. У иностранству су најпре милиони стајали ишчекујући, неповерљиви према новом Рајху и тек закључењем конкордата стекли су поверење према новој немачкој влади."619 Самом Хитлеру Фаулхабер 24. јула је писао да оно што стари парламенти и странке нису завршиле за 60 година, његова државничка далековидост остварила је за 6 месеци. „За углед Немачке према Западу и Истоку и пред целим светом тај стисак руке с Ватиканом, највећом моралном силом светске историје, значи огромно дело од неизмерног благослова."620 И кардинал Бертрам хвалио је пред Хитлером 22. јула „хармоничну сарадњу цркве и државе" и надао се даљој „срдачној и искреној предусретљивости".621 Исто тако је и државни секретар Пачели видео „у смисаоном и лојалном спровођењу" нешто благословом богато за „бесмртне душе", створено „одлучним искоришћавањем целокупне ситуације уз подршку Божје милости".622

Насупрот томе, келнски кардинал Шулте, који је сматран за одлучног противника нациста изјавио је још 30. маја 1933: „Закон и право не постоје у ово време. С једном таквом владом не може се закључити никакав конкордат." Али, само који месец доцније нагласио је, у једном писму Хитлеру, „моју нарочиту и потпуну сагласност... за лојалну сарадњу руководећих места државе и NSDAP, с једне стране, и цркве, с друге."623 За време Другог светског рата избегли језуита Фридрих Мукерман, који је најпре у Хитлеровим говорима био приметио „поред узлета осећајности и дах класичне величине",624 сетио се времена након закључења конкордата: „Ко се сада још борио против националсоцијализма као против смртног непријатеља цркве, долазио је под сумњу да је песимиста, да наступа против највишег црквеног ауторитета, био је извикан као фанатик... Увек му се противстављало то да између цркве и националсоцијализма ипак постоји стање мира, да чак постоји и пријатељски однос."625 А у поратно доба судио је католик Јоханес Флајшер: „Конкордат је према временској тачки, садржини и званичној бискупској интерпретацији ишао на руку злочинима и злочинцима, морално дифамирао сваку одлучну опозицију, доделио нацистичком режиму легитимацију да се уброји међу 'државне силе што стоје на страни поретка' (кардинал Пачели, 30. априла 1937), а католички народ унапред обавезао да иде путем за масовни гроб ради обезбеђења Хитлерове диктатуре."626

Заправо, Пије XI је такође био сагласан са увођењем војне обавезе нациста и са евентуалним Хитлеровим непридржавањем међународних уговора, „високе стране уговорнице" постигле су већ тада. У додатном тајном протоколу, погодбу о могућем поновном наоружавању у Немачкој! „Тај додатак", писао је Папен Хитлеру 1. јула 1933. из Рима, „мени је вредан мање због уређивања ствари него због чињенице да Света столица овде с нама већ прави анекс уговора за случај опште војне обавезе. Надам се да тај анекс Вама због тога причињава задовољство. Разуме се, треба га држати у тајности."627 Такође се државни секретар Пачели плашљиво трудио око чувања тајности те клаузуле и саопштио је немачкој амбасади на основу поверљивих извештаја да посебно Совјетски Савез испољава највећи интерес за тај „Тајни прилог".628 С правом примећује Винтер: „То плашљиво држање у тајности управо према Совјетском Савезу, показује смер у коме су 'Трећи Рајх и Ватикан били замислили једну такву мобилизацију."629

Курија је желела поновно наоружање Немачке под Хитлером - као и поновно наоружавање Немачке Савезне Републике под Аденауером. Келнски кардинал Фрингс био је онај што је први јавно захтевао поновно наоружавање Немаца у Немачкој, на католичком конгресу 23. јуна 1950. године.630 AD futuram memoriam!

Прочитајте више о Аутору и књизи.

THE SUFFERING OF THE SERBS IN SARAJEVO Kazani, 1991 -1993 (5)

TESTIMONIES OF WITNESSES
Witness 341/96-1, a student from Sarajevo testifies:

"...Idriz Dragolovčanin from Sjenica told me in the Central Prison that he had personally killed many Serbs and that he had thrown them into the pit at the place "Kazani" below the mountain of Trebević. He had a position in the

Patriot League and was a member of 110th brigade led by Mušan Topalović called "Caco"..."

Witness 281/96-9, a pensioner from Sarajavo, who left Sarajevo at the beginning of 1996, testifies:

"...I am also familiar with the so-called case Boguševac

or "Kazani" on the mountain of Trebević. Two points where the Serbs were murdered had been established .

At the first pojnt called "Kazani" murders were committed

by slaughtering with an eighty-centimeter-long sword,

whereas at the other point, situated near Kozja Ćuprija, the Serbs were killed by being hit with blunt objects on the heads.

The main perpetrator was Suad Osmanović, the son of Osman from Sarajevo.

This group was sentenced by the District military court in Sarajavo, presided by the president of the council, judge Muhamed Podruga.

During the proceedings, court experts Dobrača llijaš and Žujo Hamzo were questioned.

These court experts claimed that a great number of corpses had been burnt and in the stage of decay so they could not have been identified.

The exact number of the killed Serbs could not be determined, for the murders had been committed since the beginning of the war until January, 1993.

Extremely horrible crimes against the Serbs had been committed by the Moslem organized groups led by Ismet Bajramović called "Ćelo" and Mušan Topalović called "Caco" until their arrest at the end of 1993. They frequently raided the flats of the Serbs and looted their property, taking them away and who would never come back. They even came into prisons and took the imprisoned Serbs under the pretext of making an exchange. But most of them were killed..."


(COMMITTEE FOR GATHERING OF DATA ON COMMITTED CRIMES AGAINST THE HUMANITY AND THE INTERNATIONAL LAW 02 op: 117/96, Belgrade, 22nd September, 1996)

THE SUFFERING OF THE SERBS IN SARAJEVO Kazani, 1991 -1993 (4)

TESTIMONIES OF WITNESSES
Witness 344/96-3, a doctor who was born and who worked in Sarajevo testifies:

"...I was in the Central Prison in Sarajevo from 3rd January to 15th June 1994.

The members of the unit led by Mušan Topalović "Caco" and Ramiz Delalić "Ćelo" were imprisoned at the time. They openly talked about the crimes they had committed against the Serbs in Sarajevo.

Amir Jusović called "Fifa", Ertan Hukelić called "Eco" and "The Marble", who had an artificial eye, and "Čipša" talked a lot about the crimes they had committed in the place called "Kazani" near Sarajevo.

"Čipša" himself said that 124, out of 138 identity cards with Serbian names were found at the place "Kazani".

During my stay in prison, the sentences were suspended to most of them and they were afterwards released.

Prior to my arrest in the autumn of 1993 I learnt that my school mate's parents Vaso and Jelena Lavrijev and Jelena's mother Olga Šćiban had been taken from their flat at 31 Pionirska St. The attempt of their friends and neighbours to find out what had happened to them was futile.

Only during my stay in the Central Prison did I find from the members of Topalović and Delalić's unit that Eso - "The Marble" had been responsible for the murder of the Lavrijev family, and who himself talked about personally having killed the members of the Lavrijev family in the place called "Kazani", Vasil by slaughtering, whereas Jelena had been tortured to death, as he had put a pickax into her vagina, after which, as far I can remember, he burnt her.

I suppose that the members of the Lavrijev family were liquidated because their son had a radio station in his flat as a radio-amateur, so they were charged that they had been maintaining contacts with the Serbs.

I learnt from many different persons in Sarajevo that the Moslems had killed 400 Serbs in the tunnel Vratnik on Bembaša.



(COMMITTEE FOR GATHERING OF DATA ON COMMITTED CRIMES AGAINST THE HUMANITY AND THE INTERNATIONAL LAW 02 op: 117/96, Belgrade, 22nd September, 1996)

Република Српска Крајина десет година после пада - државна документа

Фонд истине о Србима и издавачка кућа "Мирослав", као извршни издавач, објавили су књигу Слободана Јарчевића, некадашњег министра спољних послова РСК и саветника председника РСК Милана Мартића, „Република Српска Крајина, десет година после пада (државна документа)".

Књига "РСК - Државна документа" садржи део сачуване грађе која сведочи о једном од пресудних момената српске историје. Иако је ово прво издање веома обимно, оно обухвата само мањи део званичног материјала који је постојао. Ради се искључиво о материјалу који је аутор успео да спасе, будући да је 1996. године из београдског кабинета лидера РСК Милана Мартића на силу отета комплетна документација РСК. Идентитет "отмичара" до данас није утврђен. Такође, није познато да ли су отета документа уништена, или се негде држе у тајности.

Иако део објављених текстова нема карактер званичних државних докумената, он ипак знатно доприноси разјашњавању историјских околности и описује атмосферу у којој је РСК стварана и уништавана.

Јарчевић педантно уклања вео по вео тајни о оснивању, трајању и окупацији најзападније српске државе, чији су нововековни државни корени дубљи од оних у Црној Гори и Србији и показује како свет није желео Републику Српску Крајину, док је већина политичара у осталим српским земљама једва чекала да она нестане - верујући да ће на преосталим српским земљама добити мир и свеопште сагласје с међународном заједницом.

Књига обилује доказима како су се мировни посредници Уједињених нација, Европске уније, ОЕБС-а и сталних чланица Савета безбедности тешко огрешили о Повељу УН и Декарацију о правима човека, не уважавајући ни једну норму када ју је требало применити на српски народ у РСК и Хрватској. Била је то застрашујућа спремност светских политичара да безобзирно погазе сваку међународну правну норму и да, свесно, препусте најмалађу српску државу пропадању, а српски народ страдању.

За генерацију која је понела главни терет у отпору повампиреном усташтву почетком деведесетих говорило се да само телом спава тамо где је прогнана (у Србији и Црној Гори, Републици Српској ...), а да се у сновима враћа у родни крај и живи у сећањима којима не могу наудити ни усташке бојне нити НАТО авиони.

С протеком времена од прогона Срба из Краније, најстрашнјијег геноцидног егзодуса на тлу Европе после Другог светског рата, настаје све већа опасност од заборава. Стога ова књига представља једно од ретких успелих настојања да се петогодишња историја (с краја 20. века), најзападније српске државе сачува за потомство.

---

Да књига "Република Српска Крајина - државна документа" нађе свој пут до читалаца, несебичну помоћ су дали српски добротвори:

"Виндзор", Канада; Влада РСК у прогонству, Торонто; "Експерт тим", Нови Сад; Завод за србистику "Сардонија", Чикаго; ЈКП "Лисје", Нови Сад; ЈП "Пословни простор", Нови Сад; ЈП "Чистоћа", Нови Сад; "МБА", д.о.о, Бездан; СО Бачка Паланка, СО Беочин, СО Врбас; СО Оџаци, СО Темерин, Српска радикална странка, Београд;

Александар Радићевић, Вашингтон; Бранислав Бучковечки, Нови Зеланд; Бранко Војница, Бања Лука; Вук Зечевић, Чикаго; Жељко Јарчевић, Нови Сад; Милан Стефановић, Сан Франциско; Милан Црнковић, Бања Лука; Миливоје Ђорђевић, Париз; Миља Зечевић, Чикаго; Мира Вучковић Куколи, Болоња, Мирко Вукса, Аустралија; Мића Јелић Грновић, Кордун; Ненад Илић, Нови Сад; Перо Ковачевић, Аустралија; Перо Ковачевић, Канада; Срђан Петковић, Београд.

Напомена: Како би друго издање било потпуније прикупљамо материјал који сте можда и Ви сачували. Бићемо Вам захвални за сваку инфорамцију или копију материјала који имате.

За наручивање књиге или детаљније информације можете се обратити на исту адресу.

Контакт:
Издавачка кућа "Мирослав"
Пошт. фах 77
11060 Београд 38
381 (0) 11 778-939
mirmi(et)EUnet.yu.

Формат књиге: А4 (21 х 29 cm)
бр. страна: 750
тврди повез

THE SUFFERING OF THE SERBS IN SARAJEVO Kazani, 1991 -1993 (3)

TESTIMONIES OF WITNESSES
Witness 806/95-18 states:

"...While being in cell number 2 in the Central Prison in Sarajevo (from April 1993 until September 1995) I spent some time there together with Hatić Alen and Kapetanović Emirwho were members of the unit led by Topalović Mušan called "Caco" and his deputy Delalić Ramiz called "Ćelo 2". I talked with Kapetanović Samir and Kulenović Haris in the sitting-room. Hatić was in prison for robbery, Emir and Samir-for the armed robbery and murders of some children, with Haris Kulenović - as an accomplice.

I talked with Hatić and Kapetanović and they spoke about their participation in many activities as members of the above mentioned unit, capturing many Serbs in Sarajevo and taking them to dig trenches. Then, according to their words, many Serbs were killed.

Their corpses were taken to the place called "Kazani", above the settlement Bistrak in the municipality of Stari Grad. They were thrown into the "Kazani" in layers, as they explained, first 30 - 40 corpses and then a layer of lime, and then a layer of earth and so on. There were ten layers according to their words..."


(COMMITTEE FOR GATHERING OF DATA ON COMMITTED CRIMES AGAINST THE HUMANITY AND THE INTERNATIONAL LAW 02 op: 117/96, Belgrade, 22nd September, 1996)

„Олуја“ нас је оставила саме

Исповест Саве Стјеља
10 година после злочина

Зовем се Сава Стјеља. А данас... сањам... Дође ми мој син Мирко у сан. Јави ми се понекад... Он ка’ што је и био. А ја видим да га грлим и љубим. Не каже ми он, моја доброта, ништа... Дођу ми каткад у сан обојица. И моје чедо и мој човек... Дође ми у сан и мој Заград код Бенковца. А ја узела моје овце и идемо на ливаду. А он вељу пуст, ниђе живе душе...

Навршила је седамдесет девету. Изгубила је у колони крајишких Срба, тог 4. августа у акцији „Олуја“, сина Мирка у 33, супруга Бранка у 71. години. Синовљева супруга Ведрана тада је била у деветом месецу трудноће. Умрла је 23 дана после „Олује“ на порођају у 27. години. Каже Сава: „О Мирку је причала и умрла.“ Мала Тања преживела је, и оца и мајку зна само са тек три-четири спасене фотографије. Њу, сестру Александру и брата Саву данас чува брат покојне мајке. Мајка Сава не зна ни дан-данас шта јој је са унуком Дејаном. Те 1995. истог дана када је акција Хрватске војске дивљала над Крајином, у Сплиту Дејановог оца претукли су на путу ка школи. Кренуо је по сина, али није стигао. Изгубила је још на почетку рата у Хрватској 1991. године унука Предрага у 21. години. Кренуо је да направи сандук за комшију кога је убила граната. Али, пукла је још једна... Мајка Сава ређа имена. Уже и шире породице. Имена 18, али њих више нема.

У стаменој крајишкој старици, данас, после десет година, ни трунке мржње нема.

- Лежала сам. Тек се вратила из болнице. Тешка операција је била... Ноћ пред зло! Уђе Ведрана и рече: „Ајде, мајко, жене, ђеца и ти јер си болесна. Сви у Бенковац.“

- Ајде, мајко - рече ми мој Мирко - Дижу се! Ући ће!

- Куд ћеш Саво - упита ме мој човек.

Питам за мало кру’а А ја... Куд ћу! Не знам ни сама... Узе нешто робице у руке. Кућу и не погледа. Све мислим, ми то на пар дана. Вратићемо се... Син ће узети оца са собом. А мој човек нахранио овце и пусти их... А трактор испред. Приколица пуна. Возио нас Славко. Ја и снаја Ведрана, наше за руку, Александру и Сава, па у трактор. Ђеца плачу, ми стари ћутимо. Било је то у рану зору...

У Бенковцу хаос! Трактори, кола, шлепери. Силан народ се сабрао. Дозивају једни друге да се не погубе...

- Држим ђецу, а све сам се јадна и за стомак држала. Боли рана. Гледам около. Сви се боје да ће доћи, ударати на нас из шуме. А ја ништа не понесе. Ђеца гладна, питам около за мало кру’а...

Кренуше. Мајка Сава, Ведрана и унучићи. Они и још сто душа. Куда, пита.

- Ааа јооој, колона велика. Испред нас, занами. Ми сад у шлеперу. Ђеца опет плачу. Једно мало, тек рођено, од комшије нашега. Мајка не мере да га доји.

А шлепер затворен. Цирада. Не видимо ништа. Мало ваздуха. Ђеца плачу. Дигнемо мало цираду, не смемо, види се Петриња. Ту се сретох са сином, мојим човеком и још један комшија са њима у колима, наш кум... Около краве, пуштене, ричу. Мој син рече једној жени да помузе за ово детенце. Донесе она, богами, литру... Опет народ силан. А колона, велика, велика... Син ми вели: „Наш’о сам сувих шљива. Подајте ђеци и, ако претекне, за вас.“

Пут ка Босанском Петровцу. - Одједном пре зла, рече шофер „нема више горива“. „Даћу ти ја, да ми метнеш ствари у шлепер“, рече му један човек. А и мој син понесе гориво да има за шлепер... Кренусмо, опет. Испред нас камион са конзервама. Иза нас мој Мирко, човек ми и кум.

Гранате по народу Мајка Сава не зна по имену место на коме је Хрватска војска гранатирала колону обичног народа, стараца, жена, деце.

- Чух, прође авион. И онда, нема звука, прође! Ал’ наврну се! Засу! Све гранате по народу. Чујем народ како вришти, кука! Снаја ми узе малу из руку. Једни преко других да беже ка шуми поред пута! Стра’ота! Изађох задња из шлепера... А оно... Куку јадна...

Умрли ми на рукама

Мајка Сава видела је сина и супруга.

- Пођо’ ка колима. А мом Мирку рука виси кроз прозор. Пипнем руку, не гледам... Отворим очи, а моје чедо пало. Главе нема. Човеку ми из уста, носа, крв иде... Шта ћу сада?! Држим мртву руку. Кад пукнуше кола. Поче пламен. Ватра страшна... Од оног несрећног бензина што понесе за народ... А ја гледам, мртви горе...

- Измакнем се. Окренем... а код шлепера мртав човек. Жена рањена иде к њему, све са рукама граби, ‘оће до њега. Да устане не мере... Народ бежи ка шуми, страх да ће да се врате! Стојим. Гледам около мене све по путу комади меса... И данас видим пламен...

- Ухвати ме страх да изгуби’ све. Да их нећу наћи. Ја јадна вељу не знам куда ћу без њих. Снаја, унуци... Нађосмо се. Снају Ведрану гелер у ногу погоди. Унуку Александру, тад је три године имала, у рукицу, шакицу. Покупи нас неки момак. Све је пушку кроз прозор горе држ’о. Ако се зло врати.

Младић који их је покупио довезао их је у Бањалуку. Одатле их пребацују у Бор, из Бора враћају у Мирковце у Хрватску. Опет пуцњава. Ћерка Милка Векић у страху да их не изгуби шаље их изнова у Србију, а она остаје у Мирковцима.

- Ја и мој човек никада се нисмо свађали... Био је то частан човек. Код мога сина вољела сам његову доброту. Погинуо један човек тамо код нас у Крајини, а он одма’ да сви дају плату за ђецу. Четворо их тај комшија им’о. Вољела сам код мога сина како ме гледао кад сам болесна била. Ја сам чедо моје вољела код њега све и дан-данас волим.

Тела пронашла 2002.

Мајка Сава тела супруга и сина пронашла је 2002. У колима је пронађен ножић. Знала је да је од њеног човека, стално га је носио и сецкао би храну њиме. Тако су и идентификовани. Сахрањени су у Србији у Барајеву. „Олуја“ је однела њих троје из једне куће. Гроб је заједнички.

(Blic, 4. август 2005)